Zmaj koji je izašao iz crteža

Luka je nacrtao zmaja. Bio je zelen i okrugao kao krumpir, imao je tri crvena roga, jedno narančasto krilo, jedno veliko oko i ružičasto srce nasred trbuha. Luka mu je dao ime Niko i objesio crtež na zid pokraj kreveta.

– Laku noć, Niko – rekao je Luka i ugasio svjetlo.

Usred noći Luku je probudio neki zvuk. Škrip, škrip. Škrip, škrip.

Luka je upalio noćnu svjetiljku. Crtež je bio prazan. Ondje gdje je trebao biti zmaj ostali su samo bijeli papir i mala zelena mrlja u kutu. A na podu je sjedio Niko, velik kao mačka i zelen kao bojica, i treptao svojim jedinim okom.

– Bok – rekao je Niko. Glas mu je zvučao kao kad se bojicom brzo povuče po papiru. – Gladan sam.

– Što zmajevi jedu? – šapnuo je Luka.

– Boje – rekao je Niko, kao da to svatko zna.

Luka je izvadio čašu s bojicama. Niko ih je ponjušio i odabrao plavu. Grickao ju je kao mrkvu, a čim ju je pojeo, krilo mu je postalo plavo kao nebo. Pokušao je zamahnuti njime. Malo se podigao od poda i sletio na guzu.

– Još jedno krilo – rekao je Niko. – Onda ću moći stvarno letjeti.

Luka bi mu rado nacrtao još jedno krilo. Ali u čaši je bila samo jedna plava bojica, a ona je sad bila u Nikinu trbuhu. Velika kutija s bojicama bila je u kuhinji.

Hodnik je bio mračan. Pod je škripao. Niko se stisnuo iza Lukinih nogu.

– Bojiš li se? – upitao je Luka.

– Zmajevi se nikad ne boje – rekao je Niko drhtavim glasom. – Ali bolje da ti ideš prvi.

Šuljali su se hodnikom, pokraj tatine jakne koja je u mraku izgledala kao trol, sve do kuhinje. Kutija s bojicama stajala je na stolu. Luka se popeo na stolac i posegnuo za njom.

Tada se začulo zujanje. Pri podu se upalilo malo zeleno svjetlo i nešto okruglo i plosnato zakotrljalo se ravno prema njima.

– ČUDOVIŠTE! – viknuo je Niko i skočio Luki u naručje.

Bio je to robotski usisavač. Obično je izlazio noću, kad bi svi spavali. Zujao je i okretao se, usisavajući sve što bi našao na podu. A zmaj od bojice gotovo je isto što i mrvice.

– Neće te uhvatiti – rekao je Luka i čvrsto zagrlio Niku. – Obećavam.

Luka je ispružio nogu i pogurnuo usisavač na drugu stranu. Usisavač je iznenađeno zazujao, malo razmislio i odjurio pod kuhinjski stol.

Niko je podigao pogled. Srce na trbuhu slabašno mu je svijetlilo ružičastom bojom.

– Bio si hrabar – rekao je.

– I ti si bio – rekao je Luka. – Pošao si sa mnom.

Nebo iza kuhinjskog prozora počelo je svitati. Niko je odjednom izgledao zabrinuto.

– Moram se vratiti kući prije nego što sunce izađe – rekao je. – Crtež ujutro mora biti na svom papiru. Inače se više nikad ne može vratiti.

Potrčali su hodnikom, pokraj jakne trola, i uletjeli u sobu. Usput je Niko zgrabio plavu bojicu iz kutije. Zaletio se i skočio ravno u bijeli papir. Papir je zašuškao i Niko je opet bio na njemu, plosnat i miran, baš ondje gdje ga je Luka nacrtao.

Luka se zavukao pod pokrivač i zaspao prije nego što mu je glava dotaknula jastuk.

Ali crtež ipak nije bio sasvim isti.

Kad je tata došao probuditi Luku, zmaj na crtežu izgledao je kao i prije: imao je tri crvena roga i ružičasto srce. Ali krilo mu je bilo plavo. A u jednoj šapi držao je malu plavu bojicu.

– Jesi li promijenio crtež? – upitao je tata.

– Nisam – rekao je Luka i nasmiješio se. – Samo je nešto pojeo.

Tog jutra Luka je dovršio crtež: nacrtao je još jedno krilo, a pokraj zmaja mali krevet, tako da Niko ima gdje spavati do sljedeće noći.